Tužna bajka o planeti

Nekada davno živeo je kralj Svemir I Kosmosović sa svojom ćerkom Prirodom i kraljicom Zemljom. Kralj je napravio iz zrna pepela veliku planetu koju je nazvao po njegovoj ženi, Zemlja. Ovaj raj bio je namenjen njihovoj ćerki princezi Prirodi.Kada je princeza porasla, počela je da živi na planeti Zemlji, ali pošto nije bilo nikoda da joj pravi društvo, majka joj je stvorila, čoveka.
Čovek nije bio jedini sa svojom princezom, stvorena je trava da ne hoda po stenama, drveće da svaki dan udišu čist vazduh, pećine da se sakriju od opasnosti, reke da se ujutru umiju a leti rashlade, kiše da sve biljke mogu da rastu... Ali majku je zadesila strašna nesreća, pa je princeza ostala sama sa svojim čovekom i ocem koji je bio suviše daleko da bi joj išta pomogao. Princeza je jedne noći dok je plivala po tihoj, krošnjama skrivenoj i jednostavno čarobnoj reci, sasvim slučajno stvorila kornjaču, a kada se osvrnula oko sebe tu je bila i riba i zmija i....ma neću vam više nabrajati, znate već kavih lepota ima u vodi. Ukratko, tu su bile životinje i ne samo vodene, već i kopnene. Ispred kolibe, princezu je sačekao muž koji je bio pomalo uplašen od svih tih životinja! Princeza mu je zatim sve objasnila, a on je bio presrećan jer će konacno imali neke prijatelje osim biljaka.... I tako, godina za godininom je prolazila a čoveku je bilo sve dosadnije i dosadnije uz svoju ženu i zato se jedne noći tiho i nečujno iskrao iz kolibe i pobegao u „svet“.
Posle dugog pešačenja, seo je da se odmori. Ali njegove planove saznale su životinje i stoga su požurile da o tome svemu obaveste princezu Prirodu. Za to vreme, dok su životinje jurile ka kolibi, čovek se već probudio ne znajući šta se dogadja. Počeo je da šeta dalje. Ugledao je medveda. Znao je medved po instiktu da čovek za životinje znači „pretnja“ pa se medved razjario i potrčao prema čoveku, a čovek zgrabi granu i probode medveda i tako postade „opasnost“ za sve životinje. Pošto je znao da će ga princeza Priroda kazniti, on je medveda sakrio i vešto prikrio šuškavim, žutim, opalim lišćem i vratio se u kolibu. Princeza ga je kao i uvek dočekala na večeri, ne govoreći ništa o priči koju su joj ispričale životinje. Sledeće godine, princeza je rodila decu i postala Majka Priroda. Ali, očeva se greška stalno ponavljala čak i bez prikrivanja. Majka je sinove često kažnjavala zbog njihovih nestašluka. Deca su bila spremna na sve, svakog dana su pravila oružja za odbranu odnosno napad, a žalosna majka ih je samo posmatrala i tužno, tužno plakala jer je rodila decu koja ce uništiti svet. Bezobzirnost i bahatost. Ubiše majku!
Posle nekoliko tužih godina, raj je postao najstrašniji košmar. Vekovi agonije i uništavanja su se nastavili, tuga je bivala sve veća. Čovek je vremenom izmislio mnogo načina za uništavanje i njegovi prioriteti su postali zastrašujući. Lepše je mirisati na neki parfem nego na svež vazduh, bunda je preča od života medveda i leoparda, cipele i torba od postojanja krokodila, stravične skulpture prepariranih zivotinja, rog nosoroga umesto čiviluka....Da vam ne pominjem važnost velikog, zadimljenog grada u odnosu na prelepe, zelene šume. Danas od dima iz tih gradova ne vidimo modro nebo posuto zvezdama, ne vidimo više ni budućnost, jer je pitanje da li i postoji. Mi smo korov u velikoj staklenoj bašti. Nisam sigurna da možemo poništiti tu staklenu baštu kao da je nije bilo, ali znam i verujem da možemo, ako hoćemo, prestati krčiti šume, prestati otrove iz dimnjaka fabrika puštati u vazduh i vodu. Možemo prestati ubijati da bi ulepšali svoju spoljašnost jer nas ona neće učiniti lepšim iznutra.
Hajde ljudi! Možemo zajedno. Još ima vremena. Nadam se da ste shvatili i razumeli šta smo uradili Majci prirodi. Ova priča je bajka sa tužnim krajem, naša surova realnost, mi smo je takvom načinili svojom nepažnjom i sebičnošću. Molim, vratite joj srećan kraj.